Intervju o digitalnom nasilju sa psihološkinjom Jelenom Vukičević

Izazovi digitalnog doba postavljaju nas pred ozbiljna pitanja o bezbednosti i emocionalnom zdravlju dece. U senci virtuelne interakcije, digitalno nasilje postaje sveprisutno, posebno među mladima.

U svetu gde digitalno nasilje oblikuje njihove svakodnevne interakcije, deca postaju svedoci i učesnici online sukoba, često ne shvatajući dubinu posledica. U fokusu se pojavljuje pitanje: “Kako roditelji i edukatori mogu intervenisati, pružiti podršku i odgajati decu koja će biti svesna posledica digitalnog nasilja?”

S obzirom da je tema digitalnog nasilja, nažalost, sve aktuelnija razgovarali smo o tome sa psihološkinjom Jelenom Vukičević. Jelena je završila edukciju iz Dijalektičke terapije, Sistemske porodične terapije u radu sa adolescentima, Medijacije (osnovni nivo i porodičnu medijaciju), O. L. I. Integrativne Psihodinamske Psihoterapije (početni nivo). Ima višegodišnje iskustvo u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim porodicama, a kroz savetodavni rad, kreiranje i držanje psiho-socio-edukativnih radionica, podršku u obrazovanju i saradnju sa institucijama socijalne zaštite, prosvete i pravosuđa. Koautor Priručnika o intervencijama sa adolescentima u sukobu sa zakonom i njihovim porodicama (Republički zavod za socijalnu zaštitu, Beograd, 2017.). Koautorka i realizatorka preventivnih programa za opštu populaciju. Realizatorka obuka i edukacija za apsolvente i stručnjake iz sistema socijalne i zdravtvene zaštite i prosvetnog sistema.


INTERVJU

Koliko je digitalno nasilje rasprostranjeno u današnjem društvu i koji su neki od najčešćih oblika?
U digitalno doba, digitalno nasilje je, u stvari, sveopšte prisutno. Veliki procenat ljudi, pre svega mladih i dece, ima pristup internetu, a kada smo na internetu, onda smo, naravno, izloženi riziku da naiđemo na sadržaje i pojedince koji mogu da budu i štetni po nas i po naše mentalno zdravlje. Digitalno nasilje se smatra jednim od vrsta nasilja. U okviru digitalnog nasilja
možemo ići od neovlašćenog snimanja I deljenja snimaka i fotografija, preko pisanja poruka koje su preteće sadržine i proganjajuće, do, u nekim ekstremnijim slučajevima, organizovanja drugih ljudi protiv žrtve nasilja u cilju psihološkog i/ili fizičkog ugrožavanja. Kod nešto starijih adolescenata ono što je, nažalost,prisutno jeste takozvana osvetnička pornografija – slanje kompromitujućih fotografija bivših partnera u cilju osvete ili prosto ispunjavanja nekih svojih drugih ciljeva. Zatim to odlazi na portale koji su pornografske sadržine i to se preliva u emocionalno i socijalno nasilje – na taj način se ugrožavaju integritet i dostojanstvo ličnosti, koja je predmet tih snimaka.

Koje su neke od potencijalnih posledica izloženosti digitalnom nasilju, kako za pojedince tako i za društvo u celini?
U državi Srbiji postoji odeljenje za visoko tehnološki kriminal, tako da tu odlaze prijave onih koji imaju dokaze kao što su recimo fotografije i snimci koji su neovlašćeno deljeni ili poruke koje su pretećeg sadržaja. Procedura utvrđivanja krivice i izricanja sankcija je proces. Prevencija naravno postoji, ali najbolja prevencija je, u stvari, ne deliti takve sadržaje. Da ne dajemo drugima priliku da od nas dobiju informacije, fotografije ili video sadržaj koji su kompromitujući. Naravno, treba se raditi i na tome da tolerancija na nasilje bude niska ili nulta, kako počinioci nasilja ne bi ni bili u situaciji da mogu da počine nasilje. Dakle, da se deluje na potencijalne počinioce nasilja preventivno – da odustanu od namere da načine štetu drugome.


Kada gledamo efekat na društvo, mislim da je svima manje više jasno vidljiva ta neprijateljska atmosfera i atmosfera podela u društvu, ostrašćenost i spremnost da se vrlo brzo i lako sukobimo. Na internetu je to sukobljavanje još češće i lakše. Na pojedinaca je užasno štetan uticaj izloženosti svakoj vrsti nasilja, pa tako i digitalnom nasilju. To se smatra traumatičnim događajem, koji ima svoje emocionalne posledice, psihološke, a u nekim slučajevima i fizičke. Ima situacija kada digitalno nasilje pređe u ovaj fizički, materijalni, svet i ako se organizuje grupa ljudi, ako se organizuje hajka na nekoga, taj neko bi mogao da bude, u svom realnom životu, fizički napadnut i mogao bi da ima fizičke povrede. Ove emocionalne i psihološke posledice su takođe apsolutno prisutne i imaju veze sa osećajem ugrožavanja identiteta, integriteta, dostojanstva ličnosti i prosto unižavanja i ponižavanja osobe. Takodje, to kako žrtvu nasilja tetira počinilac nasilja, je nešto što čini da se žrtva asilja oseti kao da je ceo svet protiv nje, da je potpuno usamljena u svojoj poziciji i da nema osobe koja želi ili je može zaštiti. To je samo po sebi jedno traumatično iskustvo i traumatični osećaj. Zato se znaju razvijati i određeni konkretniji problemi sa mentalnim zdravljem, kao npr. neke anksiozne reakcije, depresivne reakcije, možda potreba da se uzvrati nasiljem, pa da se razviju problematični oblici ponašanja (antisocijalno ponašanje).

Da li bi to značilo da je to korak bliže fizičkom nasilju?
Uvek postoji potencijall za to. Ja sam to videla i kroz svoju praksu na nivou osnovne škole. Učenik je žrtva vršnjačkog digitalnog nasilja. Preko interneta mu se šalju pretnje upozorenja: “znamo gde živiš, znamo gde si, znamo gde se krećeš” i ubacuju ga u grupe gde ima više njih koji ga napadaju i koji mu prete. Roditelji su u tom slučaju zaista osetili da je njihovo dete u velikoj opasnosti, da će ga, kada izađe na ulicu ili se kreće u kraju u kom inače živi, ta organizovana grupa zaista napasti i naneti mu ogromne telesne povrede. Zato je uključena policija.

Koju ulogu igraju veštine medijske pismenosti u sprečavanju digitalnog nasilja i kako pojedinci mogu da unaprede svoje veštine medijske pismenosti?
Apsolutno utiče i digitalna pismenost i medijska pismenost – način na koji mi svi, a posebno mladi, konzumiramo sadržaje koji su nam dostupni, kako o njima promišljamo ili ne promišljamo i kakve odluke i zaključke donosimo u vezi sa tim. To je svakako jedan rizični faktor, ukoliko to ne radimo promišljeno, ali i preventivni faktor, ukoliko bi imali više te vrste pismenosti. Digitalna pismenosti podrazumeva neke osnovne stvari, bar da se poštuju određene smernice kreatora odnosno vlasnika društvenih mreža: sa koliko godina se može biti deo društvenih mreža, koja su pravila međusobne komunikacije. Dalje, da se vodi računa kada se deli sadržaj, kome ga delimo, da to ne bude javno. Mladi su vrlo skloni tome da sve svoje podatke javno daju publici, ne samo da su im profilie javni nego su skloni da dele i lokacije na kojima se trenutno nalaze u realnom vremenu kroz, recimo, storije i kroz drugu vrstu kraćih video formata. Pored toga, u tu vrstu pismenosti spada i promišljanje, odnosno kritičko sagledavanje onoga što smo pročitali. Dakle, ako vidimo da se neko prema nekome obraća na nasilan način i iznosi neke optužbe, valjalo bi malo promisliti o motivima, opravdanosti tako nečega kao i razmisliti da li bi ili zašto bi trebalo zauzimati strane i pridruživati se tim organizovanim nasilnim oblicima ponašanja.

Kako roditelji i edukatori mogu pomoći deci i tinejdzerima da postanu svesniji posledica digitalnog nasilja i koje strategije mogu da koriste za podučavanie medijske pismenosti i promovisanje odgovornog digitalnog građanstva?
Roditelji bi trebalo da vrlo insistiraju na pravilima i da vode računa kada, sa koliko godina njihova deca imaju društvene mreže, da se vrlo jasno predoči deci koja će biti pravila ponašanja na društvenim mrežama, da li je javan profil ili ne, ko su pratioci, sa kim pričaju, a sa kim se ne smeju povezivati. Neki roditelji u deo tih pravila dodaju i to da oni imaju pristup nalogu svoga deteta i to zaista nekada ima smisla, jer imaju u realnom vremenu uvid u to šta dete radi, a ako to neke porodice ne žele, trebalo bi da postoji praksa otvorenog komuniciranja sa detetom o tome šta je videlo u datom momentu na društvenim mrežama. Dakle, kada su kod kuće i dok je dete na telefonu, roditelj može bar da obrati pažnju na to kakav je izraz lica deteta dok je na telefonu i da, ako vidi da je dete uzrujano ili primeti da se izraz lica menja, da se tu pojavljuje neka emocija straha, začuđenosti ili tuge, da čisto onako radoznalo, autentično, istraživački pristupi tom detetu npr. “ Učinilo mi se da te je nešto dirnulo, da te je potreslo, šta si tamo video ili pročitao?”. Takodje, da ohrabruju dete da ono njima priča šta je to sa čime se ono na društvenim mrežama susreće I da onda roditelj pokušava da ga podučava kako o tome da razmišlja; npr: “Dobio si neke informacije,hajde da vidimo da li u tim informacijama ima neke kontradiktornosti, hajde da vidimo, ako ih ima, šta bi bili mogući zaključci, šta misliš da su sledeći mogući koraci i ishodi toga što si zaključio, šta će biti posledice tih odluka,ako bi ih sproveo u delo, …?“ To su koraci kritičkog mišljenjai to je nešto što bi trebalo raditi spontano, manje više svakodnevno. Mi jesmo u digitalnom dobu i ne možemo od toga pobeći, samo je važno da, koliko možemo, adekvatno reagujemo, odnosno da malo pojačamo svoje veštine snalaženja. To je nova životna veština – snalaženje u online svetu.

Koji su neki od obećavajucih pristupa u sprečavanju digitalnog nasilja i koliko su ove strategije bile efikasne u praksi?
Mi nažalost, ako ćemo gledati sistemski, državno, ne možemo baš da se pohvalimo nekom strategijom na nacionalnom nivou, koja će biti dosledno sprovođena i čiji će se efekti kontrolisati. Ali postoje u drugim zemljama i postoje na mikroplanu, recimo u radu sa konkretnim porodicama ili na radionicama sa konkretnom grupom roditelja – tu se može pronaći strategija koja bi jednoj porodici odgovarala. Ono što je opšta preporuka jeste da se polazi od toga koje su potrebe jednog tinejdzera, jednog deteta koje je u pubertetu. Te potrebe su potrebe za pripadanjem, za vršnjačkom grupom, ali i za nezavisnosti od roditelja, potreba za zabavom, za zadovoljstvom, kao i potreba da se dete oseća moćno. Sve ovo, dobrim delom, nude društvene mreže, online igrice, forumi itd.. Te potrebe najviše ima smisla zadovoljavati kroz život u porodici i u zajednici. Važno je da roditelji ne idu u ekstreme: u ono “pod strogom si kontrolom šta radiš”- rigidno, strogo, kažnjavajuće, odbacujuće kada dete pogreši , a ni u ono “pa mi ne možemo ništa, u naše vreme nije tako bilo, ovo su druga vremena, druga deca, mi mislimo da će proći samo od sebe”. Treba zaista da gledamo da, ako dete ima potrebe koje ima i društvene mreže su jedino polje na kome ih ono zadovoljava – nađemo alternative tome, da to
ne bi bilo samo online, već da se roditelji potrudi da uključe dete, u svakodnevnom životu, u aktivnosti u kojima može zadovoljavati svoje psihološke potrebe. Dakle, da mu dozvole da bude nezavisno u odnosu na roditelje tako što će mu davati neke važnije I složenije zadatke da odradi u kontekstu životniih veština, da sam nešto odradi, da sam proveri; da mu se da moć da samo odluči u vezi sa nečim, da se samo okuša u nečemu što je zamislilo i da to pokušavanje bude ohrabrivano (naravno, u kontrolisanim uslovima); da mu se razvija osećaj zadovoljstva tako što se dete pohvali, što se pokaže autentična zainteresovanost za to kako izgleda detetov svet, tako što se roditelji uključe u aktivnosti koje su zabavne detetu ; da se razvija osećaj pripadanja, tj. prihvaćanosti u porodici – umesto da se roditelji postavljaju samo u poziciju moći, kao svemoćni roditelji, koji sve znaju isad će njemu „malom“ da objasne, da zaista pokušavaju da budu prijateljski nastrojeni prema svom detetu; da nađu alternativne aktivnosti za zabavu, razonodu i druženje.


Sve ovo čini, recimo, jednu od solidnih strategija u preveniranjupre svega višesatnog boravka na internetu, ali i preveniranjuzadovoljavanja tih potreba samo u online svetu, jer online svet je obmanjujući svet. Onlajn svet je svet u kome se nema osećaj realnosti života, pa dozvoljavamo sebi da prekoračimogranice koje ne bismo nikada prekoračili u realnom životu, sebe prezentujemo na način na koji se ne bi predstavili u realnom životu, ali upravo to što radimo na internetu je indikator potreba koje imamo, a koje možda nisu zadovoljene u realnom svetu.

Koji su uobičajeni znaci upozorenja vršnjačkog nasilja i kako roditelji mogu da podrže svoju decu ako su žrtve ili počinioci?
Drago mi je da ste stavile u pitanje i počinioce I žrtve, zato što su i jedni i drugi deca. Ti počinioci, koji moraju da imaju svoju sankciju, su isto deca koja imaju neke potrebe koje su nezadovoljene ili neke životne okolnosti I iskustva u vaspitanju koja su ih dovela u situaciju da nasiljem rešavaju svoje probleme, postižu neke svoje ciljeve i zadovoljavaju svoje potrebe na problematičan načun. Uvek se uzdamo u ili dajemo roditelju na značaju u smislu praćenja svoga deteta: da li dete menja svoje ponašanje, da li dete menja rutine koje je do tada imalo, da li se navike menjaju,… – to mogu da vide u kontaktu sa detetom, mogu da vide možda u odnosu sa braćom, sestrama, rođacima, vršnjacima u porodici i u zajednici. Ima i roditelja, naravno, koji
ne mogu to da vide ili primete iz raznih razloga i u tom slučaju može da vidi nastavnik, trener, …Tu je onda drugi apel roditeljima, a i školskom sistemu: da uticu u saradnji. Mi se, nažalost, u našem društvu srećemo sa time da ne sarađuju dobro sistemi u kojima funkcioniše dete, recimo porodični i školski sistem, a trebalo bi.


Ako roditelj ne uspe da primeti, nastavnik bi mogao da primeti, trener bi mogao da primeti, pa i da reaguje i da iskomunicira sa roditeljem: “Drugačije se dete ponaša na časovima, pao je u uspehu na tom I tom predmetu, vidimo kako se ponaša sa vršnjacima, da li se nešto promenilo u porodici?“. Taj razgovor bi trebalo da bude sa idejom dobre namere i prijateljski, saradnički u najboljem interesu deteta. Ukoliko ni nastavnici to ne mogu da primete, onda su sledeća instanca psiholozi i pedagozi, specijalni pedagozi, koji mogu kao stručna lica da procene i primete konkretne probleme -emocionalne, psihološke, ponašajne i da opet negde uputeroditelje u to i naravno apel bi bio da se to shvati dobrbonamerno. Nijednoj školi, nijednoj porodici nije u interesu da imaju dete koje je u lošem stanju. Svima je u interesu da sva deca budu dobro i da budu dobra, a to se ne može samo epresijom I kaznama ili sakrivanjem tog problema, nego upravo komunikacijom i međusobnom razmenom informacija. Te informacije koje sakupljamo su o detetovim navikama: koliko spava (da li više da li manje nego obuično), da li je razdražljiviji nego obično, da li ima neki problem sa jelom, da li je opao školski uspeh, da li se udaljava od vršnjaka ili se ne druži kao što se ranije družilo, da li se u njegovom životu pojavio neki veliki broj nepoznate dece,starije dece,… – sve su to neki pokazatelji koji mogu,
između ostalog, da znače da se nešto dešava od digitalnog nasilja, bilo da je žrtva bilo da je počinilac istog. Dešava se i to da dete ne bude zbrinuto na način na koji mu je to potrebno. Dešava se da se problemi zakomplikuju, počinilac nasilja može da pređe na neke druge oblike nasilja, može da produbi svoje probleme u ponašanju. Dete ili tinejdzer koji je žrtva nasilja može da produbi svoje psihološke probleme kao žrtva nasilja, emocionalne probleme takođe, njegovo ponašanje može da se promeni na gore i onda taj problem postaje i dublji I širi. Kad tad se dešava da u jednom momentu to ponašanje dovode žrtvu nasilja u nešto što bi se možda kategorisalo u psihijatrijske problem, pa je onda očigledno da je potrebna ta vrsta lečenja. Ili onaj koji je vršilac nasilja, se u nekom momentu sukobi se sa zakonom: sa 14 godina su deca krivično odgovorna i ako do tada roditelji i nastavnici nisu umeli ni znali da prepoznaju problem i pomognu rešavanje, onda će sistem socijalne zaštite, pravosudni ili zdravstveni sistem primetiti i reagovati. Naravno, što se duže čeka sa intervenisanjem to se problem više komplikuje i onda treba duže vreme da se on razreši, a pitanje je u kojoj meri se on može razrešiti, da bi, i počinilac i žrtva nasilja, na kraju uspeli da budu dobro.

Kako roditelji mogu da obrazuju svoju decu o negativnim efektima maltretiranja putem interneta i zaštite ih od onlajn agresije?
Kod nasilja je specifično to što ne nastaje ni iz čega. Nasilje najčešće nastaje iz nasilja, to nasilje ne znači da je dete, koje je počinillac nasilja, sto posto žrtva nekog oblika nasilja svojih roditelja, ne znači ni da je sto posto žrtva svojih vršnjaka, ali znači da je bio svedok nasilja, recimo, i to može da bude slučaj. Mogu da vide neke nasilne načine na koje se komunicira I u porodici i u široj zajednici, u školi, u medijima, na ulici,… Dakle, dete može da bude i posmatrač nasilja, a ako nema podrške i vođenja od strane roditelja to može nekritički da konzumira i da smatra da je to adekvatan način da se zadovolje ciljevi, potrebe, želje. Naravno, ima dece koja su zaista žrtve nasilja i onda im se desi da na nivou ponašanja razviju problematične oblike ponašanja i da vrše nasilje. Uvek je preporuka da se neguje nulta tolerancija na nasilje u okviru porodice, ali i u okviru društva. Jedno bez drugog teško da može.


Ima porodica koje neguju nultu toleranciju na nasilje i od malena uče svoju decu na igralištu recimo “ne možeš udarati drugu decu, ne možeš vikati, ne možeš čupati, a možeš da zamoliš, možeš da tražiš…” Dakle, zaista se trude i jasno stave deci do znanja da se nasilje neće tolerisati, ali tako vaspitano dete ode u školu ili ode na ulicu i svedok je potpuno nekih drugih obrazaca ponašanja koji su apsolutno nasilni i to ispada nesvrsishodno , jer dete nema životnu alatku da se nosi sa tim nekim svetom. Nasilje je, nažalost, naša realnost i opet zavisi od porodice kako će sugerisati detetu šta je ono što treba da odradi, da li da se obrati roditelju ili psihologu i pedagogu u školi, nastavniku, razrednom starešini, učitelju ili nekoj osobi od poverenja ili prosto to da se komunicira šta se dešava na detetovom telefonu, na društvenim mrežama i platformama koje posećuje, da se na taj način vidi da li je to dete žrtva ili pokušava da čini aktivno neke oblike nasilja. Ukoliko to promakne, nije kasno, jer ako se ispostavi u nekom momentu, a ispostaviće se, da je dete počinilo nasilje, tu se opet vraćamo na kritičku osvešćenost samog roditelja da kaže: “Okej, to je moguće, ne živimo u iluziji, kao roditelji, da je apsolutno nemoguće da naše dete u nekim životnim okolnostima može da počini nasilje. Apsolutno može. Svi mi možemo da počinimo nasilje, ne treba se od toga zgražavati ne treba od toga bežati. Ako jeste prićićemo na jedan autentičan, zainteresovan način da ispitamo okolnosti, ispitamo motive našeg deteta i razumemo zašto naše dete nije umelo drugačije i bolje. Kad to razumemo, onda ćemo mi kao roditelji, vaspitači, nastavnici, treneri dati detetu alternativne načine da se nosi sa svojim frustracijama, problemima, željama, ciljevima.“ Deca se ne rađaju zla, deca ne rade loše stvari zato što im je tako lepo i zabavno. Deca i kad urade lošu stvar, u početku, te loše stvari urade zato što nemaju alternativne načine i onda bi valjalo delovati u tom vaspitnom smislu na decu, koje su imalternative, osnaživati ih u njima, davati im do znanja da smo tu za njih ako im treba podrška i pomoć, ako treba sto puta, sto puta vraćati na to i raditi na razvijanju životnih veština.

Kako roditelji mogu da prepoznaju znake da je dete zavisno od interneta i koji su dalji koraci u rešavanju ovog problema?
Zavisnost od interneta nije nigde još klasifikovana kao takva, kao bolest zavisnosti ali ono što vidim iz prakse vidim da ima svakako nekih sličnosti sa onim standardnim I nama poznatim oblicima zavisnosti. Svaka zavisnost pa I ova je takva da dete sve svoje obaveze, sve svoje aktivnosti koje su mu zabavne,pa i sve svoje osnovne higijensko-životne navike, stavlja u drugi plan ili u potpunosti zanemaruje zarad produžavanja vremena na internetu – na društvenim mrežama ili igricama ili nekom trećem mestu. Dakle, promene u tom ponašanju deteta su jedan od mogućih indikatora da postoji neki izazov što se tiče zavisnosti od interneta. Dakle, dete ne obavlja svoje obaveze, ne druži se kao što se ranije družilo, može biti razdražljivije u momentu kada se pokušava prekinuti korišćenje društvene mreže ili interneta uopšte, vidljiv je nagli pad u aktivnostima koje je volelo ili u kojima je bilo jako dobro, kao i u školskom uspehu. Njegovo zdravstveno stanje može da bude narušeno: manje se kreće, manja mu je kondicija, mogu da se pojave simptomi bledila, lakšeg zamaranja, kao i ono što roditelji vrlo često ističu a to je lošiji vid, lošije držanje kičme. Tu su još neke indikacije na polju ponašanja i emocija: javlja se razdražljivost, eksplozivnost, mrzovolja, napetost, pojačan stres, što nije možda bilo uobičajeno tada za to konkretno dete, kao i osiromašena komunikacija sa roditeljima, a jedino o čemu priča i o čemu razmišlja jeste sadržaj koji koristi na internetu. To su neki potencijalni pokazatelji, koji, ako ništa drugo, bar bi valjalo da budu znak za roditelje da se nekome obrate za konsultaciju. Ne moramo odnah pričati o tome da mora da se uključi u neki retman, ali bar konsultativno obraćanje nekom stručnjaku da svoje sumnje sa konkretnim stručnim licem potvrdie ili opovrgnu.

Kome se roditelji obraćaju za pomoć kada pričamo o digitalnom nasilju?
Digitalno nasilje, kada pričamo o deci, pre svega školskoj deci, vrše druga deca koje to konkretno dete poznaje. Najverovatnije su to deca iz škole, tako da se to uglavnom govori razrednom starešini ili se komunicira sa psihološko-pedagoškom službom konkretne škole. Tu je negde i početna instanca. Ukoliko se primete znaci emocionalnog i/ili psihološki disbalansa, onda roditelji mogu da podele svoju zabrinutost sa pedijatrom koji ih nakon razgovora i anamneze deteta i roditelja šalje kod nekog ko je specijalizovan za mentalno zdravlje, mogu odvesti dete kod dečijih psihijatara preko sistema zdravstvene zaštite ili kod stručnjaka u privatnoj praksi koji se bave dijagnostikom i tretmanom zavisnosti od interneta i sa njima se konsultovati.

Koje praktične korake roditelji mogu da preduzmu kako bi postavili zdrave granice oko korišćenja elektronskih uređaja odstrane svog deteta?
Uvek treba krenuti od sebe samog. Prvo roditelji da obrate pažnju kako oni koriste internet. Ne možemo, pogotovo kada imamo decu u pubertetu, postaviti neka pravila ako ta ista pravila ne poštujemo mi sami. Vrlo je važno da roditelj prvo osvesti sa sobom koliko sati on provodi na internetu, koje sadržaje prati, kako sam reaguje, da li se iznervira kada vidi neki sadržaj na internetu, da li je spreman da komentariše na grub i osuđujući način, agresivan način sadržaje sa kojima se sreće na internetu, da li je sklon da možda i napiše komentar koji bi bio shvaćen kao napad, da li roditelji imaju neke druge zabave i interesovanja koja nisu „sedim na
internetu kad se vratim sa posla“. Kada to ustanove, drugi korak bi bio da se informišu šta danas postoji od društvenih mreža i sadržaja koji deca koriste. Mnogi roditelji su i dalje na nivou fejsbuka, nažalost, razumeju donekle instagram, ali ne i sve njegove dodatne forme, svakako su im nerazumljivi gejmerski portali, jutjuberi, nerazumljivi im je tik tok,… – to su stvari oko kojih bi se valjalo edukovati i onda preći na dete. Dakle, postaviti unapred sa detetom zajedno, govorimo o školskoj deci, pravila korišćenja interneta. Pravila su odluka svake pojedinačne porodice u skladu sa njihovim potrebama I stavovima I onda biti dosledan u primenjivanju tih pravila. Ako smo rekli, na primer, u 20h se telefonipredaju, svi predaju telefone u 20h, gasimo ih i onda radimo nešto drugo dok ne odemo da spavamo. Ako mogu da koriste one linkove za ograničavanje pristupa mrežama i internetu, to je sasvim na mestu i to neki roditelji rade, a onda treba podsticati decu i zajedno sa svojom decom raditi druge zabavne stvari, koje su u fizičkom svetu i imati interakcije kroz koje se detetove potrebe mogu zadovoljiti uživo. Struktura dana da bude bogata, koliko je moguće da bude bogata. Ukoliko imaju izazove da održe granice ili postave granice ili im se pokaže neki od ovih problema o kojima smo pričali ranije, uvek je preporuka da se obrate stručnjacima koji rade sa decom, roditeljima ili su specijalizovani za probleme digitalnog nasilja.

Razgovor sa psihološkinjom Jelenom Vukičević vodile i napisale intervju:

Anđela Raketić i Dajana Jančić, studentkinje na stručnoj praksi sa Fakulteta političkih nauka Odeljenja za socijalnu politiku i socijalni rad

Sociativa